Brodski dnevnik jedrenjaka Aurora / XII deo

BETA

Ja Alfa, ti Beta… hahahha. Dubok smeh, detinjast, odzvanja sa radio stanice.

Od danas slušam dva kanala. Šesnaesti na velikoj radio stanici, a na maloj, ručnoj radio stanici sam, preko desetog kanala, na direktnoj vezi sa samohotkom Alfa. Plovi ispred mene, na rastojanju od nekih stotinak metara. Ja plovim u njenom tragu. Kako je vodostaj nizvodno od Silistre jako nizak, na pojedinim mestima i ispod jednog metra, dalja plovidba Dunavom nije moguća, pa se svi brodovi prebacuju na plovidbu kanalom, koji je u osnovi dodatno prokopan levi rukavac reke. Čekamo svoj red, usidreni neki kilometar uzvodno od ulaza, u jednom proširenju toka. Čekamo da iz kanala izađu brodovi koji plove za uzvodno, pa da nas prozovu i daju nam dozvolu za uplovljavanje. Nakon dva sata čekanja, tišine i dosade, veze su se usijale, većinu razgovora ne mogu da razumem, ali razaznajem poziv za samohotku Alfa. Spremamo se, rasidravamo, sklanjamo se kako bismo ostavili prostora velikoj samohotki da izvade zaokret za nizvodno. Sledi ulazak u kanal.

• Beta, beta… teška voda, teška voda…podaleko… podaleko..
• Šta li mu sada to znači? Pogledi se razmenjuju, svi sležu ramenima.

Na ulasku nema prevodnice već je to samo krivudav rov u koji se Dunav preliva i tako spaja tok reke i kanal. Samohotka ulazi prva. Gledao sam mape – ulaz se sastoji od dve velike krivine i prosto se divim kapetanu koji u tako skučenom prostoru manevriše sa samohotkom koja ima skoro sto metara dužine. U ovom delu prestaje ravnica i ulaz je prokopan između manjih brežuljaka i stena. Jako je uzak. Na sreću nije dugačak, nekih četiri stotine do petsto metara. Usporio sam, povećavam distancu između brodova, dajem mu prostora za manevar. Alfa zamiče za drugu krivinu i mi samouvereno uplovljavamo prema prvoj., još uvek opušteni, uljuljkani laganim tokom lenjog Dunava.

Prvo je počeo da pišti dubinomer i da pokazuje neke neverovatne dubine: pedeset, šezdeset metara, pa onda nagli skok na pet, šest metara, pa opet dubina… I dok ja gledam sliku na sonaru, brod kao da je propao, klecnuo pola metra, prvo pramac, čitav brod se nagnuo ka napred, potom krma. Kao da je prošao preko manjeg slapa, vrti se, ja pokušavam da uspostavim kontrolu, a on se otima i rita kao kakav besan pastuv što se ne da uzjahati. Pokušavam pramčanim potisnikom da ispravim brod, ne reaguje, sile su prejake, voda nas nosi na stene u prvoj krivini. Dodajem pun gas za napred, brod plovi popreko toka, tako nas nosi, motam kormilo pun desni u nameri da brod okrenem u tok i da ga tako kontrolišem, delimično uspevam u tome, voda nas i dalje nekontrolisano nosi. Okrenuti smo krmom prema stenama u spoljašnjoj obali prve krivine, ručka je skroz napred, ja i dalje u strahu guram, krma je jako blizu stena i tako nakošeni, na pet-šest metara od stena prolazimo prvu krivinu. Tok vlada brodom, ja se borim, motor stenje pod mojim komandama, ali sila vodenog toka je nesavladiva. Vrti nas i sada, u drugoj krivini. Okrenuti smo pramcem ka stenama, motam pun levi kormilom, motor i dalje urla iz potpalublja i ne uspeva pogurati brod dovoljno da se okrenemo već nošeni tokom i motorom prolećemo pored stena u drugoj krivini. Posada stoji skamenjena strahom, samo čeka komandu da se brod napušta. Da smo prišli samo malo bliže stenama, sama bi je sebi izdala. Po desnom boku, stene nam promiču poput dugačkog brzog voza. Svi smo zadivljeni i u isto vreme prestravljeni snagom reke. Voda se nakon druge krivine razliva u širi tok, umiruje se, zavija u desno ulivajući se u kanal. Sve se utišava, umiruje, vidim Alfu ispred nas, još uvek dišemo duboko, muk vlada brodom.

• Teška voda, teška voda. Opet taj smeh. Meni nije smešno.
• Beta, ti dobro?
• Jesam…sve u redu. A srce mi je u petama. Ništa mi nije jasno.

Jeziv je to osećaj kada ne vladaš brodom, nemoćan i zastrašujuć. Više ne verujem Dunavu. Sve imam osećaj da me u sledećem kilometru opet očekuje neka neman, neko iskušenje. Ne verujem ni sebi više i to me plaši. Šta se desilo? Zašto mi se brod oteo kontroli? Pokušavam da razumem, zamišljam tok vode, kobilicu koja ide duboko, vodu koja je gura… U strahu sam.

Sam kanal nije mnogo širok, oko sedamdeset do sto metara. Voda je mirna i mutna, dubine ima oko tri do četiri metra. Svojom površinom doseže do same ivice obale pa gledano sa broda izgleda kao da su polja u daljini i kanal u ravni. Kada bi se kakav posmatrač odmakao nepunih stotinak metara od kanala i zaseo na zemlju, imao bi priliku promatrati nadrealnu scenu u kojoj brodovi plove poljem, kroz kukuruze i žito. Plovimo lagano, za nas je ovo odmor. Kanalom plovimo paralelno sa tokom reke sve do dvesta i četrdesetog kilometra Dunava, gde se ponovo uključujemo u njen tok, okrećemo za uzvodno i plovimo do tristotog kilometra i grada Černa voda, gde se uključujemo u čuveni kanal ka Konstanci. I baš tu, na prelazu iz kanala u Dunav, poruka od Alfe…

• Malički voda… malički voda!
• Šta… gde… koliko??

Dva puta je Aurora zagrebala dno, samo na trenutak. Osetio se blag trzaj, mene su prošli žmarci. Ipak smo prošli bez većih poteškoća. Dubina je na sonaru u jednom trenutku bila i ispod 2,3 metra.

• Beta, dobro?
• Dobar, dobar sam!

Ponovo uplovljavamo u tok reke, ispred nas, nizvodno nekoliko kilometara, nailazi most i mesto Đurđeni. Mi okrećemo u desno, u tok reke, oštro, plovimo sada uzvodno i brod naglo usporava, gotovo staje. Motor radi punom snagom, ali ga tok reke toliko vraća da gotovo stojimo.

Sklanjam se ka obali reke, što dalje od matice, u nameri da pobegnem od te vodene stihije koja me gura u nazad. Ne smem previše rizikovati jer dubina ka obali opada, pa mogu doći u situaciju da se nasučem, da udarim u neki balvan koji se zakačio za dno, u plićaku. Dobili smo malo na brzini, ali je i pored toga plovidba uzvodno neopisivo spora i dosadna. Već sat vremena gledam jedno te isto drvo kako lagano promiče po desnom boku.

Svi kapetani su u istom problemu, brodovi kao da stoje. Napredak je frustrirajući i smešan. Ljudi i njihove mašine u borbi protiv reke i njenog prirodnog nagona da teče prema ušću noseći sa sobom sve ka istom odredištu. Čitav dan je bilo potrebno da preplovimo tih šezdeset kilometara. Jedina stvar koje me uveseljava jeste pejzaž: stenoviti obluci, ogromni, naslagani jedan na drugi, kao zidine kakve kiklopske tvrđave, poređani su po desnoj obali, protežu se kilometrima. Pridajem im značaj i veći nego što zaslužuju, ali o nečemu se u ovoj dosadi mora razmišljati. Pletem priče, zamišljam bitke podno tih zidina, gradove koje su nekada branili, osvajače i branioce u vrtlogu borbi, pobede i poraze…

U Černe vode stižemo kasno noću, premoreni smo. U daljini zlokobno sija nuklearna termoelektrana. Šunjamo se po desnoj obali, provlačimo među usidrenim baržama i samohotkama tražeći sebi mesta za počinak. Preko pedeset brodova čeka za ulazak u kanal. Neki su ovde danima, pa je sidrište prepuno. Gde god da smo se pokušali usidriti shvatili smo da bismo došli opasno blizu nekom od nizvodnih brodova. Ništa nije garantovalo spokojan i miran san, pa sam odlučio da se usidrimo na levoj obali, u jednom proširenju, van plovnog puta. Provlačimo se kroz gužvu usidrenih brodova, njihovih ogromnih sidrenih lanaca, neosvetljenih barži i izlazimo na plovni put, u tok reke. Uzvodno od nas je most i njegova čelična konstrukcija je osvetljena pa velikim delom osvetljava i deo reke koji preplovljavamo. Nizvodno nam dolazi jedan brod, daleko je.

Odjednom, kao da je sinuo dan. U trenu je sve bilo blještavo, neprijatno svetlo. U prvom trenutku ništa nisam video, sve je bilo belo, čisto belo. Vremenom, stidljivo se kroz to belo slepilo počela probijati slika, u obrisima, potom potpuno jasno. Vidim drugu obalu, vidim drveće, grane, ptice koje su skamenjene svetlošću…

• Šta se dešava?
• Da nije to eksplozija u nuklearki?
• Ne znam…

Smejemo se nekontrolisano. Smeh je to što tera strah.

[nastaviće se…]
Tekst: Mladen Milojević

[sve delove objavljivanih PUTOPISA možete naći u kategoriji PUTOPISI…]