Brodski dnevnik jedrenjaka Aurora / XIII deo

Kraj Dunavskog puta

• 11,3m

• 10,8m

• 9,7m
  Slep sam, ne vidim ništa! Kroz duboko crnilo, nazirem samo obrise slike sa navigacijskog plotera. Vidim brojeve dubine sa sonara.

• 7,6m

Približavamo se levoj obali, dubina reke opada.

• 5,4m

Čekam još malo, brojim u nazad u sebi, do tri metra dubine i onda obaram sidro. Brod lagano staje, okreće se niz tok reke i kreće da „visi“ na sidrenom lancu. I dalje smo napeti. Šta se desilo? Nemamo odgovor, a to u nama budi samo strah. Oči mi se lagano adaptiraju na mrak, sada vidim obrise drvoreda uz obalu, svetla usidrenih brodova na suprotnoj strani reke. Naprežem se, napinjem vid, da shvatim šta se desilo.

Jedna velika samohotka dolazi sa nizvodne strane, zauzima poziciju za ulazak u kanal Černa voda. U jednom trenutku, sa komandnog mosta, bljesnuo je reflektor, ovaj put osvetljava samohotke i barže koje su usidrene po desnoj obali. Kao kakvim svetlećim štapom, osvetljava, pipka usnule brodove, kao da proverava da li spavaju ili su budni…

To je to, obasjao nas je svojim reflektorom dok smo prelazili sa jedne obale na drugu… Pomalo neoprezno od nas, neodgovorno od njega. Lagano, uz duboku riku motora, otplovila je uzvodno od nas, zarotirala u levo i ušla u prevodnicu za kanal, sve vreme opipavajući obalu i ostala plovila na reci tim ogromnim reflektorom kako kakav tromi slepac što štapom sebi krči put.

Dugo nam je trebalo da se umirimo. Pričali smo, malo psovali, ali je sa protokom vremena preovladao smeh i potreba da se nemili događaj što pre smesti među uspomene.

Jutarnje svetlo izmenilo je fizionomiju okoline. Ništa nije onako kako smo ga sinoć zamišljali. Most je tu kao putokaz, prekoračio je reku, a levo od njega, gledano sa naše pozicije, ulaz je u prevodnicu i kanal.

Nakon formalne provere brodskih dokumenata u zgradi uprave kanala, dozvoljen nam je ulazak u prevodnicu. Upaljena je VHF radio stanica, pojačana do maksimuma, oko nas tutnje ogromni motori brodova, operater proziva brodove, lagano, jedan po jedan, u koloni ulaze u prevodnicu. Mi smo prozvani poslednji, jedva smo se stisnuli u ono malo prostora u prevodnici koji su nam ostavili. Pramac nam je tik uz baržu ispred nas, dok jarbol, pošto viri ispred pramca, nadvisuje palubu barže i lagano se ljuljuška iznad nje. Bilo kakav nagli manevar i jarbol udara ili u kabinu samohotke ili u ogradu pražnice. Po krmi su nam vrata prevodnice, na metar udaljenosti. Napeto je jer se prilikom punjenja prevodnice vodom, svi brodovi lagano njišu, sudaraju, odguruju jedni od druge i od zidove prevodnice. Punjenje prevodnice je završeno, sve se umirilo, odahnuo sam, kakva je to laž i varka bila. Otvorila su se vrata za ulazak u kanala, zagrmeli su svi moćni motori. U skučenom prostoru prevodnice, zvuk se odbija od betonske zidine i tutnji u grudima. Kako kakvo iskrcavanje na plaže Normandije, Brodovi su krenuli u juriš ka izlaznoj kapiji, mlaz vode koji izbacuju njihovi propeleri gura nas na ulaznu kapiju. Postavili smo bokobrane koji su se stisli pod naponom Aurore. Dobro je da glasa nemaju, vrištali bi.

Poslednji, lagano izlazimo iz prevodnice i uplovljavamo u livadu. Kanal je jako uzan pa izgleda kao da plovimo tankom linijom na sred zelene livade. Čudno je to što brodovi plove ka Konstanci po desnoj obali, toliko blizu da rukom možeš dohvatiti travu koja se povija i dodiruje vodu. Plovimo na metar od livade, čudan je to i zastašujući doživljaj. Dubina je dobra, ne strepim od nasukavanja. Vremenom se opuštamo i počinjemo uživati u pogledu. Kanal je prav, pa sve teče nekako rutinski, imamo vremena da sagledamo sve ono oko kanala što je izgrađeno. Sve je ovo neko lepo smislio. Duž jedne obale je, skoro čitavom dužinom kanala, brza pruga, dok je sa naspramne, na svakih nekoliko kilometara fabrika koja ima svoje odvajanje iz kanala, veliki bazen i dok za pristajanje barži. Većina ih je, na žalost zatvorena i napuštena. U jednom od tih pristana se sklanjamo za noćenje, privezujemo se za ogromne gume koje su postavljene kao odbojnici. Mirno je, bez daška vetra. Izašli smo da malo istražimo okolinu, napuštena fabrika je za nas bila inspirativna poput kakvog arheološkog lokaliteta. Idemo na počinak srećni i zadovoljni. Kraj puta nam je blizu.

Odvezali smo se i krenuli u ranu zoru, jutarnja kafa ima bolji ukus u plovidbi. Sinoć su kanalom prolazili veliki brodovi, a mi smo se morali skloniti, sada je red na nas. Uživamo u razgledanju okoline, čitamo zanimljivosti o izgradnji kanala, količini zemlje koja je otkopana tom prilikom… za nas su to samo bezlične brojke – sve dok nismo doplovili do mesta na kojem je kanal presekao čitavo jedno brdo. Plovimo kroz taj usek, posmatramo padine tog veštački sačinjenog kanjona i sve se pitamo kako je živ čovek to mogao da izvede, koliki je to posao, koliko li je samo lopata polomljeno tom prilikom, koliko li je kičmi popucalo.

Gledam oznake duž kanala. Brojim u nazad, prevodnica nam je posle 64 kilometra kanala u vidokrugu, kraj ove avanture je tu. Iza onih vrata je slana voda i luka Konstanca. Promičemo pokraj table sa oznakom 3, još tri kilometra, Aurora lagano klizi po mirnoj vodi kanala. Ulazimo u prevodnicu, poslednju na ovom putešestviju, otvaraju se vrata luke Konstanca koja se prostrla pred nama u svoj svojoj grandioznosti. Javljamo se kontroloru i najavljujemo svoj prolazak kroz luku i izlaz za sever, dobijamo dozvolu i lagano plovimo pored čeličnih grdosija, osećamo se veličanstveno mali.

Tekst: Mladen Milojević

[ KRAJ SERIJALA ]

Pogovor

Krenuti na ovako neizvesno putovanje od hiljadu milja, a ne očekivati probleme, bilo bi detinje naivno. Tvrditi da si spreman za sva iskušenja, podjednako je neozbiljno za jednog odraslog čoveka.
Problemi, kao i lepe stvari, događaji i ljudi tu su da putovanje učine dostojnim avanture. Bez njih bi svako putovanje bilo isprazno, nedostojno priče i prisećanja.
Sećaće se Aurora mnogih pozicija na Dunavu na kojima je zahvaljujući svojoj robusnoj čeličnoj konstrukciji i jakom motoru orala sebi prolaz ka Černim vodama. Sećaće se i 371 kilometra gde se propela na peščani sprud tako da joj je samohotka morala pomoći da siđe i ponovo zaplovi.
Sećaće se i posade Alphe koja nam je mnogo pomogla na prevodnicama, divljih voda na ulasku u Bala kanal.
Krenuti na put niz Dunav, po niskom vodostaju, sa brodom koji ima gaz 2.5 m, neki bi nazvali ludošću, drugi hrabrošću. Niti sam lud, niti preterano hrabar, prosto sam znao da ja to mogu.
Naposletku, ludost ili hrabrost, zavisi od ishoda avanture.

Mladen Milojević