Brodski dnevnik jedrenjaka Aurora / VIII deo

DUNAVSKI VILENJAK

Kladovo je lepa varoš, taman za život po meri čoveka. Dovoljno veliko da ima sve što je potrebno jednom naselju, a opet dovoljno malo da se većina ljudi poznaje. Tu se svako svakome javlja na ulici, slučajni susreti prerastu u razgovor, kupovina više liči na susret prijatelja u kojem se i kupac i prodavac raspituju za zdravlje ukućana. Prijatno mi je boraviti ovde, opuštajuće.

Vezani smo za pristan – veliku baržu koja je odslužila svoje pa sada, privezana čvrsto za obalu pomaže drugim brodovima da se prihvate obale. Sa konstrukcije koja je nekada predstavljala tendu na pristanu, u vodu skaču neki klinci. Takmiče se ko će luđe i smešnije da upadne u vodu, smeju se jedan drugom i uživaju u tome.

Nizvodno od nas je gradska plaža, lepa i uređena, sa trščanim suncobranima i jednim kafeom koji je tu nenametljiv sa muzikom. Proveli smo već dva dana kupajući se i odmarajući. Igramo odbojku na pesku, budimo podsmeh gledalaca, popijemo po koje hladno piće, uživamo i pripremamo se za nastavak puta.

Centar, koji je pomeren od obala reke i nalazi se dublje u naselju, u jednoj ulici koja je normalna na njen tok, sa svojim kafićima i restoranima, sastajalište je i mesto druženja čitavoga grada. Tu svi dođu da bi videli i bili viđeni, da bi sreli nekoga i da bi drugi sreli njih. Tu se kafa pije samo da bi se moglo promatrati ko će od poznatih da navrati, ko će kome mahnuti ili koga danas i zašto nema na promenadi kladovskoj.

Tog dana je padala kiša, nije nam se izlazilo sa broda pa smo odlučili da isplovimo i nastavimo naše putovanje. Sve krijući se pod tendom, ne bi li nekako ostali suvi, odvezali smo se i pozdravili sa varošicom koja nam je bila dom nekoliko lepih dana. Mirno je, vetra nema i niko sem nas ne plovi. Kao da sve na reci i oko nje čeka da kiša prestane pa da opet živne i uskomeša se. Plovimo ka HE Đerdap II i ja sam ništa manje nervozan nego kada smo prilazili uzvodnoj brani. Ovog puta sam pripremljeniji, mapama, iskustvima onih što preploviše ovaj deo Dunava pre mene. A taj nam deo puta nije nimalo lakši i bez opasnosti.

Nizvodno od HE Đerdap II čekaju nas dve opasnosti. Prva, odmah nakon prevodnice su minirane nemačke olupine, dok će nas ona druga pratiti sve do Černih voda i ulaska u kanal koji vodi prema Konstanci i Crnom moru. Vodostaj Dunava je regulisan, u velikom delu toka kroz Srbiju hidrioelektranama Đerdap I i II pa je plovidba do sada bila bezbrižnija. Nizvodno odavde, moraćemo da budemo mnogo pažljiviji, više da pratimo dubinu na sonaru, pratimo mape i pitamo kapetane koji plove često ovom trasom ima li kakvih promena, sprudova, opasnosti…. Reka je živa i to se najbolje primećuje u njenom nizvodnom toku. Ukroćena hidroelektranama, umrtvljena u gornjem toku kroz Srbiju, nakon Kladova i HE Đerdap II kao da živne, da se probudi iz nekog zimskog sna, pa tako odmorna krene preslagati i pomerati čitave peščane sprudove i poturati ih pod brodove tamo gde im juče nije bilo mesto. Aurora gazi dosta duboko pa moramo biti veoma obazrivi kako nas reka ne bi iznenadila.

Ali o tome ću kasnije i strahovati i razmišljati. Za sada mi je prelazak prevodnice, kao i minirane olupine prva neman sa kojom se treba susresti.

Sama prevodnica HE Đerdap II nije na brani, već se nalazi na levoj obali, u prokopanom kanalu kroz ostrvo Mare i vodi ka Rumunskoj obali. Značajno je manja nego ona uzvodna na HE Đerdap I, a mi, već uigrani i pripremljeni, uplovljavamo, uvezujemo se za plutajuće bitve, sa manje straha i podozrenja promatramo kako se za nama zatvaraju vrata prevodnice i mi počinjemo ponovo da tonemo. Ponovo nas sahranjuju sa sve brodom.

Otvara se nizvodna kapija prevodnice i mi isplovljavamo u jedan kanal koji ide levom obalom i zaobilazi najveći deo potopljenih nemačkih brodova. Tek pred kraj kanala, kada se on ulije u tok Dunava naš će se put ukrstiti sa minskim poljem. Kanalom plovim polako, sve oklevajući da uplovim u glavni tok Dunava, u koridu sa bikovima. Vodostaj je nizak pa očekujem da će neke od olupina i da isplivaju jednim svojim delom na površinu i na taj način postanu lakše uočljive.

Atavizam II Svetskog rata, potpis izopačenoj i propaloj ideji nadčoveka koji su na kraju istog tog rata ostavili kapetani i komadanti zarobljene i izmučene nemačke Crnomorske flote, da vreba i da od njega strahuju oni što i dan danas plove Dunavom.

Operacija „Dunavski vilenjak“ otpočela je prodorom Crvene armije na obale Crnog mora. Kako su već tada rat počeli da gube i na kopnu, Nemački generali su odlučili da čitavu Crnomorsku flotu, Dunavom prebace za Nemačku u naporu da ojačaju odbranu samog Trećeg rajha i zaustave dalji prodor Crvene armije ka Berlinu.

Organizovati povlačenje više od stotinu brodova Dunavom, u kilometarskoj koloni, gonjen Crvenom armijom, izdan od strane Rumuna koji su promenili stranu u poslednjim danima rata i napali ih kod Černih voda, u nedostatku nafte, municije, sa ranjenicima kao velikim delom transporta, mora da je bio logistički pakao koji je u svoj deveti krug ušao kod sela Prahovo, nizvodno od Kladova.

Tu ih je, kopnom, sustigla prethodnica Crvene armije i uzak klanac Dunava pretvorila u smrtonosnu zamku. Tu, u Prahovu, je donešena odluka da se ljudstvo, ranjenici, ratni plen i materijal pretovare u vozove i kopnom transportuju za Nemačku, a da se brodovi planski miniraju i potope na takav način da pregrade Dunav i onemoguće dalje napredovanje brodova Crvene armije koji su već počeli da sustižu začelje kolone. Brodovi su potapani po tri, jedan iznad drugog, s tim da je prvi potopljeni i miniran preostalim protivpodmorničkim ili protivbrodskim minama. Plan je bio da se na taj način postavi nepremostiv zid i zamka za brodove Crvene armije. I tako već šezdeset godina, ta zamka iz prošlosti, vreba i plaši Dunavske kapetane. I dan danas je taj deo plovnog puta „označen“ belom bojom, bez ucrtanih bilo kakvih podataka ili smernica, potez kojim se plovi na sopstvenu odgovornost.

Izlazimo iz kanala i bojažljivo uplovljavamo u glavni tok Dunava, kroz dvogled sam opazio prvu olupinu, na onom mestu na kojem su mi i rekli da je. Srećan sam i ushićen, gotovo razdragano vičem:“Vidim je! Vidim je!“

Sada znam gde i kuda ploviti, imam prvi orjentir. Plovimo duž leve, rumunske obale za nizvodno i nakon nekih kilometar puta, po desnom boku, uočavam i drugu olupinu kako delom pramca izviruje iz vode. Nizvodno od ove tačke nema više olupina, pa sada možemo popreko Dunava, na desnu, srpsku stranu, za Prahovo. Tamo nas čeka jedan stari šlep, kao pristan na kojem moramo da uradimo reviziju, dobijemo izlazne papire za prelazak u Rumuniju.

Šlep je stari i oronuo, sa klupkom zapetljanih starih i raščupanih sajli koje poput zmija u zasedi čekaju da nekoga zaskoče i „ugrizu“. Carinska kancelarija je jedan kontejner, gore na brdu, a carinik je gabaritna persona, dovoljno lenja da se spusti niz tri stotine stepenika uklesanih u suvu i prašnjavu zemlju, pa mi moramo gore, caru pod noge.

Duša nam je, na ovoj vrućini, ostala negde na polovini stepeništa, pa smo ostatak otpuhivali i pokušavali da dođemo do daha. Kada bi stolica imala glasa, ona pod carinikom bi verovatno stenjala. Ništa manje ne bi kukala ni ona na kuju je položio noge. Tako zavaljen, pridržavajući hladno pivo da ne sklizne sa starog i po ivici zarđalog belog kafanskog stola, očima nam je pokazao da zauzmemo dve preostale slobodne plastične stolice. Hlad nam je delom pravio izbledeli i iscepani suncobran sa reklamom Sinalka.

„Kuda, momci?“
„Mi za nizvodno, na more.“
„ Na more, lepo bogami. A vidite li vi koja je vrućina kod nas?“
„Videsmo na stepenicama“
Negde u toku pregleda papira, neobaveznog ćaskanja, na pontonu se pojavio neki stranac, u kajaku, koliko sam mogao razaznati dozivanje, Austrijanac, traži reviziju. Ustade carinik, besan, psuje, maše našim papirima preteći njemu, sve gladam da ih u svom besu ne raspe u vetar.

„Još mi samo ti trebaš, da silazim zbog tog tvog kanua, beži Vinetu jer ako te ja dohvatim…beži!“
I sve mu rukom pokazuje da krene nizvodno, da ide.
I ovaj šta će, onako pokunjen, odvesla za nizvodno.

I mi napokon krenusmo za nizvodno, rastasmo se sa carinikom jedva prekinuvši besciljne razgovore. Njemu je očigledno dosadno samom na tom brdu pa svaku priliku koristi ne bi li sa nekim razmenio par ispraznih tema i rečenica. Kako je bilo isuviše kasno da nastavimo putovanje, usidrili smo se da prespavamo, ali nam je cev iz koje je kuljala otpadna voda, koja se nalazila dobrih pet stotina metara nizvodno od nas, toliko zagorčala boravak da smo odlučili, iako to nismo smeli, da se rasidrimo i pomerimo dobar kilometar uzvodno. Zatečen i razočaran načinom na koji tretiramo reku kao što je Dunav, načinom na koji bahato u nju prosipamo sve za šta se, naivno, nadamo da će odneti daleko, sedim i razmišljam. Zamišljam potpuno realan put tih otrovnih materija kojim one opet dolaze do nas, naše pijaće vode, hrane…. sećam se samo da tu noć nisam lepo spavao, nije me plašio put koji vijuga predamnom, plašio me čovek, glup i primitivan, kratkovid.

[nastaviće se…]
Tekst: Mladen Milojević

PRVI DEO PUTOPISA:
http://www.nauticki-magazin.com/2020/01/08/brodski-dnevnik-jedrenjaka-aurora-i-deo/

DRUGI DEO PUTOPISA:
http://www.nauticki-magazin.com/2020/03/25/brodski-dnevnik-jedrenjaka-aurora-ii-deo

TREĆI DEO PUTOPISA:
http://www.nauticki-magazin.com/2021/03/17/brodski-dnevnik-jedrenjaka-aurora-iii-deo

ČETVRTI DEO PUTOPISA:
http://www.nauticki-magazin.com/2021/06/17/brodski-dnevnik-jedrenjaka-aurora-iv-deo/

PETI DEO PUTOPISA:
http://www.nauticki-magazin.com/2021/09/12/brodski-dnevnik-jedrenjaka-aurora-v-deo/

ŠESTI DEO PUTOPISA:
http://www.nauticki-magazin.com/2022/01/02/brodski-dnevnik-jedrenjaka-aurora-vi-deo/

SEDMI DEO PUTOPISA:
http://www.nauticki-magazin.com/2022/04/15/brodski-dnevnik-jedrenjaka-aurora-vii-deo/