Brodski dnevnik jedrenjaka Aurora / III deo

ADMIRAL I KOFA

Mnogo pre sunca, dok su se na nebu još uvek videle one najsjajnije zvezde, probudio me nemir, želja u meni za putovanjem koja me je obuzela i ne dopušta mi da se umirim, ne dozvoljava odmora, niti predaha. I kada spavam, ja sanjam plovidbu i putovanje. Popili smo kafu dok su deca još uvek spavala, a tišina i ona prijatna jutarnja hladnoća pravili društvo. Negde u toj jutarnjoj izmaglici odlučili smo isploviti pre doručka, bila je to odluka izrasla iz želje da nastavimo dalje niz Dunav. Planiramo da preplovimo deonicu do Velikog Gradišta, odnosno Srebrnog jezera koje se nalazi par kilometara uzvodno od naselja. Sa sidrom smo na površinu izvukli i ogromnu količinu mulja pa smo ga vratili tik ispod površine vode i sada plovimo laganim gasom sve čekajući da se mulj spere sa njega. Za sada me sidro nije niti jednom „izdalo“. Svestan sam da je to delom zbog muljevitog dna reke, ali postajem sve sigurniji u njega. Prolazimo tvrđavu i ja sam opet razočaran, okrećem glavu i posmatram levu obalu, šume Smederevske ade.
Odmah nakon grada pred nama se ukazala tanka linija koja preseca nebo i uvezuje dve obale reke. Ovo je prvi most koji vidimo posle Beograda. Mostovi su i razlog zbog kojeg je jarbol položen po palubi. Sa svojom dužinom od 22 metra, da je postavljen u uspravan položaj, onemogućavao bi nam prolazak ispod mostova. Doručak je gotov, motor je probudio decu pa se postavlja sto, zaseda, preispituje da li smo se umili…
Priroda koja nas okružuje, jedini je razlog zašto plovimo ovako sporo, na samoj granici upravljivosti. Dunav postaje širi, moćniji, pun života, a opet tako tih i nekako dostojanstven. Uživamo u svakom trenu, u svakoj ptici koju opazimo, u svakom brodu sa kojim se mimoiđemo, guštamo tišinu. Mir koji nas okružuje uvlači se u nas poput kakve bolesti pa se izležavamo po palubi, sunčamo, vozimo na smenu. Na ovom delu plovnog puta nema skrivenih hridi, sprudova ili plićaka koji bi predstavljali opasnost za nas, pa brodom upravljaju deca. Reka i njen vodostaj su u velikoj meri regulisani protokom na HE Đerdap.
I naravno, čim sam ja sišao u potpalublje, da sebi zbrzam užinu, počeli su panični pozivi sa kormila. Da me sada pitate u koliko koraka, rekao bih dva, ja sam bio na palubi.
„Mladene, neko maše, treba mu pomoć!“
Kako je dvogled bio alatka koju su deca obilato koristila u pretrazi krošnji i plićaka, sada, naravno, niko nije znao gde je. Dok smo mi njega pronašli, već smo prišli „brodolomniku“ toliko da sam mogao nazreti džunku na kojoj plovi admiral, stari morski vuk sa Save i Dunava. Jedan od onih što je nekada davno plovio po Jadranu, bez ičega, godinama, i poživeo dovoljno dugo da o tome ispreda priče. Sreća koja ga je pronela kroz razne opasnosti, puka slučajnost koja ga je propustila da ne nastrada, za njega su umeće, filozofija jedrenja i plovidbe. To je čovek koji me je naučio da je dobra kofa, najvažniji deo opreme na brodu. Sećam se te večeri, pijanog kafanskog admirala, njegovih filozofskih pogleda na sve i svako mišljenje koje me je umaralo, ali i blistavih tri minuta zbog kojih je vredelo ne otići.
„Kofa ti, Mladene, mora biti dobra, najbolja. To ti je najvažniji deo opreme na brodu. Ako ti se brod zapali, kofom zagrabiš vodu i gasiš požar. Ako brod počne da tone, kofom izbacuješ vodu iz njega. Ako te uhvati oluja, vežeš trideset, četrdeset metara užeta za kofu i pustiš je po krmi. Tako će te usporiti da se ne zabijaš u talase. Ako nema vetra, opet vežeš uže za kofu, baciš je sa pramca pa navlačiš brod. Kofom zagrabiš vodu pa se okupaš, opereš brod….“

• „Imaš li kofu?!“
  Prodrao sam se iz petnih žila na zaprepaštenje svih na Aurori. U ovoj tišini, moj je glas bez ikakvih problema dobacio do admirala koji je sav ponosan iz kabine izvukao i podigao, kao kakav ponosa vredan ribolovački ulov, staru kofu!
• „Imaš li vina?“
• “Imam.”

I tako mu ja dobacih bocu vina, on je zagrli kao dete, mahnu i onim što on smatra brodom, a mi brodolmnim splavom, otplovi uzvodno. Ko zna kakva će se priča izroditi iz ovog slučajnog susreta, umešana sa duvanskim dimom i kafanskim pijanstvom, još će ispasti da me je admiral spašavao iz razjarenog Dunava. Mi nastavismo nizvodno, kroz reku oivičenu šumom, dok nam je po desnom boku promicala obala u čijoj je zaleđini čuveni Viminacijum, glavni grad Rimske provincije Gornje Mezije. Sa reke se, na žalost, ne da nazreti da je tu nekada živeo i cvetao grad iz kojeg je u prvom veku nove ere krenula četvrta Flavijeva legija da sagradi Singidunum, današnji Beograd. Ramska tvrđava je jedini objekat koji se na ovom delu Dunava lepo vidi. Ruševine koje sada prolazimo sagradili su Turci 1483 godine po naredbi sultana Bajazita II. Legenda kaže da je sultan, zadivljen pogledom koji se razleže sa stene, tu rasprostro svoj molitveni ćilim – Ihram i bogu se pomolio. Nakon molitve naredi da se na mestu Ihrama podigne utvrđenje pod istim nazivom. Legenda je to Turska, vetar iz prošlosti što u sebi nosi miris i mističnost davno prošlih vremena. Ramska je tvrđava tada dobila topovske otvore što je čini jednom od prvih artiljerijskih utvrda u ovom području. Svoj značaj gubi 1521 godine kada se Tursko carstvo proširilo, a granica pomerila na sever. I u kasnijim vremenima koja su donela sukobe Turske imperije sa hrišćanskom Evropom, Ram je bio pozornica mnogih bitaka, kukavičluka i junaštva. Na ovom mestu, u septembru 1915 godine, bio je jedan od glavnih pravaca prodora trupa austrijskog generala Mekenzena za vreme Velikog rata, dok je Ram tada branio Deveti pešački puk iz sastava Dunavske divizije. U oružiju i brojčano inferiorniji, založili su junaštvo i svoje živote u pokušaju da uspore prodor neprijatelja.
Nepravedno ostavljena na nemilost zuba vremena, vetra i kiše, tvrđava se polako kruni i nestaje. Još je to jedan u nizu istorijski važnih objekata nemarno ostavljenih da poput napuštene olupine potonu u zaborav, da nestanu zajedno sa istorijom koju nose u sebi.
Samoj tvrđavi nismo prilazili. Plovni put se nalazi uz levu obalu reke pa smo odlučili da nastavimo dalje jer se bližilo podne, a u marinu na Srebrnom jezeru smo hteli da uplovimo za dana i videla. Sama tvrđava nema, na žalost, šta da ponudi. Odmah posle tvrđave Dunav zavija u desno i od tog mesta postaje granica između Srbije i Rumunije. Leva obala je Rumunska, dok desna pripada Srbiji. Od sada, uz sve nedaće sa dubinom, moram obratiti pažnju i na tu činjenicu.
Srebrno jezero je pregrađeni rukavac Dunava, duži i veći od Ade Ciganlije, ali uređen samo jednim manjim delom. Nizvodni nasip, pregrada je uvučena pa je ono parče nekadašnjeg rukavca što je ostalo, pretvoreno u marinu. Upozorili su me na plićake prilikom uplovljavanja pa sam motor stavio u neutralan položaj još skoro pola kilometra uzvodno. Plovim kao da nogom pipkam tlo u mraku, pogled ne skidam sa sonara koji odavno upozoravajuće pišti. Na samom ulasku dubina je pala ispod granična tri metra pa je sve preraslo u igru živaca i iščekivanja. Brod klizi lagano sve u mojoj nameri da čak i ako se nasučemo u mulj, ne dozvolim da se kobilica zarije duboko u nanos i da se brod zaglavi toliko da se ne može sam odglaviti i izmigoljiti. Prošli smo, a kako smo zalazili dalje u marinu, dubina vode se povećavala pa sam postao mirniji. Ono malo vezova u marini popunili su mali čamci pa za Auroru nije bilo mesta. Nije nam to teško palo, usidrili smo se na kraju marine, u njenom najdubljem delu, prema samom nasipu koji je pregradio rukavac. Ovako imamo privatnost, a zaštićeni smo od matice i vetra. Uživam u ovom spokoju, izmoren svim što se desilo posmatram smiraj dana, planiram sutra, radujem se snovima o plovidbi.

[nastaviće se…]
Tekst i fotografije: Mladen Milojević

PRVI DEO PUTOPISA:
http://www.nauticki-magazin.com/2020/01/08/brodski-dnevnik-jedrenjaka-aurora-i-deo/

DRUGI DEO PUTOPISA:
http://www.nauticki-magazin.com/2020/03/25/brodski-dnevnik-jedrenjaka-aurora-ii-deo/