Brodski dnevnik jedrenjaka Aurora / I deo

January 8, 2020January 8, 2024 omnibus

POLAZAK

Jutro je.

Na reci je još uvek tiho i mirno, spokojno vlada jutarnja svežina. Sam sam i uživam u toj činjenici. Na mostovima su već gužve, pa nervoza i bes izbija kroz sirene zaglavljenih automobila. Haos se probudio pa se od ranog jutra igra saobraćajnog kolapsa. Haos rađa nervozu, ja pijem kafu i hranim neke šarene patke što plove tu oko kafane i tako se branim.

Leto je u punom jeku, druga je polovina avgusta pa Sava kao da stoji u niskom vodostaju. Pročistila se voda u tom sporom hodu pa se sada svo smeće što baciše u reku lepo vidi, na čast i sramotu ljudi.

Kafana je još uvek prazna, ne radi, ali ja je, u rano jutro, napadnem sa reke, a otud nije branjena. Ima već nekoliko dana da spavam na brodu koji je usidren preko puta, na levoj obali reke Save, tu kod zimovnika. Sitno brojim pred polazak, približilo se toliko da se i sam pitam, sanjam li?

Kao da još uvek ni sam nisam siguran u tu istinu predamnom, pa mi sve nešto kao žao što, eto, moram da odem. Sate brojim, na očaj zlih i podrugljivih komentatora, kafanskih amirala što su zapitkivali o datumu polaska samo da bi se podsmevati mogli. Praštam. Sve ružno što se zbilo, bacam u reku, neka voda nosi. Neću da krećem na put sa gorčinom u mislima.

Nikad, ni kao dete nisam voleo u vozu da sedim leđima okrenut putu, pa tako i sada gledam niz reku, na put koji me iščekuje. Gledam ovu vodu što sporo teče, odnela je ona šest godina mog života, šest godina odricanja i rada. Po zvizdanu, po oštrom mrazu, po kiši i lepim danima. Radilo se neprekidno, često i po dvanaest sati dnevno. Iz te muke, rodio se ponos na brod koji je usidren pri drugoj obali reke. Danas treba da utovarimo sitnice koje smo zaboravili. Neke stvari treba i da se dokupe, a meni pripadne muka kada samo pomislim da moram u grad, u taj haos.

Podne je, nervozan sam.

Kafana je sada već puna, traži se sto viška pa ljudi stoje na prilazu u nadi da će neko uskoro odustati od ove lepote i mira. I oni što sede i oni što stoje, upiru poglede i obrve u mene natovarenog kesama iz supermarketa, kesama neke garderobe, toalet papira, vode, konzervi… Kao da se spremamo u izbeglištvo.

Kada smo se napokon ukrcali, moje dve ćerke, Sofija i Iva, supruga i ja uplašen, došla je cela kafana da nas isprati. Osoblje koje je taj dan imalo slobodno, došlo je da popije i mahne na odlasku. Užad se odvezuju i mi se polako odvajamo od kafane, maše se i pozdravlja, dovikuje, a čitav taj prizor gosti gledaju nespremni da shvate na kakav put se kreće.
Ima već više od godine dana da se radovi na brodu privode kraju, a planovi o putovanju polako pripremaju i analiziraju. U tim planovima, u mojim mislima, nekako je Ada Međica iskočila kao nulta tačka puta, kao startna linija. I tako mi zaplovismo uzvodno, na opšte zaprepaštenje osoblja. Počeše svi pokazivati rukama, dovikivati…

Dunav je dole, na onu stranu!
Bosanac, dole, kuda voda teče!

Smejem se.

Usidrio sam se u desnom rukavcu, van plovnog puta, blizu uzvodnom špicu Ade Međice. Pustio sam dosta lanca i sidro dobro drži u ovom Savskom mulju. Oko nas je nebrojeno manjih čamaca i glisera. Svi nas gledaju sa čuđenjem, brod kao čergu sa jarbolom koji je položen po palubi i dobrim delom viri i preko pramca i preko krme. Ostatak dana smo proveli na samoj adi, u tom raju na Savi. Ostrvo koje je deo grada, a opet mu ne pripada jer se uspešno brani od buke i brzine. Ono je utočište normalnosti u ovom ludilu koje nazivamo životom u gradu. Meni je pomoglo da razvejem nervozu koja me obuzme pred svako putovanje, pa ni sad ne propušta ovakvu priliku.

Noć smo proveli mirno, mali čamci su se razbežali poput dece uplašene mrakom, pa nas je na sidrištu ostalo svega nekoliko brodova. Opet smo se preispitivali oko ukrcanih stvari, rute putovanja, kritičnih tačaka na njemu…negde tokom te analize sam i zaspao.

Ujutru smo se rasidrili i lagano zaplovili ka startnoj liniji, uzvodnom špicu Međice i tu sam, čim smo uplovili na plovni put reke Save, negde na polovini ade, između splavova – restorana sa novobeogradske strane i malih privatnih kućica sa desne, na 16-tom kanalu poslao pozdrav.

Jedrenjak Aurora, sedmi kilometar reke Save, kreće nizvodno na put preko Dunava, Crnog mora, Mramornog mora, Egejskog mora, preko severnih Sporada, do Pagasitikos zaliva i grada Volosa u Tesaliji, Grčkoj. Pozdravljamo sve koji plove po ovoj lepoj reci Savi!

Poput starije braće, javilo se nekoliko kapetana sa samohotki i potiskivača poželevši nam srećan put i mirna mora. Nije bilo pametovanja niti upozorenja. Znaju ljudi koliki je to put i šta me sve može snaći, pa ko vele, da mu ne stajemo na muku…

Plovimo nizvodno pa nas i reka nosi. Brzo smo stigli do kafane koja je na trećem kilometru reke Save i ja sada poslednji put sa ovog broda vidim mesto gde je on nastao. Ima tu neke tuge. Poput siromaha koji odlazi u Ameriku da piše kući, ali nikad da se vrati.

Zvoni mi telefon. Videli su nas iz kafane kako prolazimo.